Јован је рођен у селу Шипачно од оца Томе који је много познатији по надимку Вуле него по свом крштеном имену. Вуле је био плећат Херцеговац који је живот провео као сеоски добављач и трговац. Сваки други дан се спуштао у Неум са две каце овчијег сира на леђима и враћао из Неума са две вреће соли и осталим потрепштинама које су становници Шипачна захтевали.
Детињство је провео као и већина деце у Херцеговини чувајући овце по Видуши. Када је напунио 20 година, 1913 те године мобилисан је у Аустроугарску војску где је прошао добру војничку обуку и добио чин поднаредника. Ту је и научио да чита и пише јер у Шипачну школе није видео, јер је тамо није ни било. Његов старији брат, Божо је 1911 отишао у Америку, док је најмлађи Обрад остао у кући са родитељима да би се много касније, негде тридесетих, одселио на Косово.
Сарајевски атентат га је затекао на обуци у Петроварадинској тврђави у Новом Саду где се нашао на великој муци. Аустријски официри су убрзо променили однос према својим српским војницима и почели да их третирају горе него сто су третирали животиње. Јован се још као младић прочуо по изванредном виду и слуху па је у Аустријској војсци добио улогу успесног снајперисте што га је и сачувало од најгорег третмана и официрског подозрења.
Убрзо после Петроварадинске подофицирске обуке, Јован је завршио у рововима на Дрини очекујући Поћореков знак за напад на Србију. Иако су стално били под наоружаним надзором Аустријских и њима лојалних официра српски војници су стално вребали прилику да се докопају Српске обале Дрине и избегну ратовање пртив људи које су сматрали својом браћом. Онима којима је то и успевало често се дешавало да настрадају од Српских војника који су међу њима често видели шпијуне и стрељали их на лицу места.
У ноћ 31-ог Јула, Јованова јединица је добила наредбу за напад на Србију. Одмах је одлучио да преплива Дрину и покуша да убеди српске војнике да је он Србин и да жели да се бори на њиховој страни. Приступ обали је био под тешком, како аустријском, тако и српском стражом и снајперисти су често насумице пуцали у жбуње и шаш покушавајући да обесхрабре и најхрабрије.
Решио је да крене пузећи кроз шаш, у мрклој ноћи, знајући да су на снајперским положајима војници из његове снајперске десетине. Та ноћ ће му остати у живом сећању до краја живота јер му је те ноћи судбина одредила животни пут којем се никада није надао, чувајући овце на Видуши.
У мрклом мраку кад се већ докопао обале Дрине и намеравао тихо да се спусти у воду и почне да плива према српској страни изненада је набасао на другог човека. На свега пар цантиметара један од другог чули су дисање један другом и тихо повукли бајонете и почели да се хрвају знајући да их нико не сме чути. Јован је осетио да му је противник много јачи и тежи и да ће изгубити неочекивани двобој. Тихо је испустио псовку мислећи да му је то последње. Његов противник изненда стаде и прошишта: „Па што не кажеш да си србин човече, замало те не убих“.
Јован није знао да је те мрачне ноћи срео у дринском шашу пријатеља с којим ће провести остатак живота као комшија и сапутник. Решише да заједно крену преко Дрине на српску страну па шта год да им се деси. Кад су већ угазили у воду Јованов сапутник, Петар Новаковић из околине Бихаћа, тихо запита: „Умеш ли ти да пливаш домаћине“? Јован тихо признаде да и није неки пливач али да је газио по Дунаву у Петроварадину и да се не боји велике воде. ''Па помози мени јер ја не умем ни мало.''
Тако се држећи један за дргога пустише низ Дрину надајући се да ће их струје понети на српску страну. Испоставило се да је Петар много већи и тежи него што је Јован предпостављао и убрзо почеше да се даве на сред Дрине. Да невоља буде већа, аустријске страже су их чуле и убрзо поче насумична пуцњава по води. Срећна околност им је била да су српске сраже откриле положаје аустријских војника и отворише паљбу по њима давајући им шансе да се извуку на српску обалу.
Њихово ''пливање'' потраја више од сата јер су извлачећи се из једног вира завршавали у другом. Петар је увидео да је он превелики терет за Јована и поче га молити да га остави и да себе спашава. Јован није одустајао и борио се са вировима и матицама док се уз помоћ пар српских војника нису извукли на другу обалу. Убрзо су завршили везани уз дрво пред стрељачким стројем српских војника оптужени да су хрватски шпијуни.
Те ноћи им се обојици срећа поново осмехнула јер је њихово стрељање прекинуо високи српски официр на коњу. Кратко их је испитао ко су и одкле су па кратко наредио српским војницима да их пусте и дају им српске униформе и оружје уз коментар: „Ноћас Србија треба сваког србина на свету не бисмо ли преживели сутрашњи дан и потукли сву ону силу на другој страни Дрине. Ставите их у прве бојне редове па ако се окрену побијте их. Ако се буду борили као срби па преживе, доведите их после битке код мене на виђење“.
Тог јутра је битком на Церу почео Први светски рат, чије последице ми Срби добро знамо. Церска битка је остала упамћена у свим војним књигама као најсуровија битка свих времена. Вођена је углавном прса у прса и остала запамћена по невиђеној ефикасности српских војника који су сатирали аустријску војску, како су касније војни аналитичари срачунали, по једанаест хиљада војника на сат. Неочекивана победа је донела велику беду и стардање Србији јер је цела Европа устукнула пред овом неочекиваном силом и почела да повлачи своја снадбевања у муницији и материјалу. Али то већ припада историји и историјским књигама а ми да се вратимо причи о нашем Дамјанацу.
Јован и Петар су се добро показали у бици и при првом предаху их изведоше пред командира који им је поклонио поверење и послао у битку. Испоставило се да је њихов командир Војвода Радомир Путник који их неколико дана касније обојицу премести у специјалну извиђачку јединицу под његову директну команду. Петар Новаковић је био огромна људескара од скоро два метра висине и преко сто килограма мишића. Потпуно неустрашив, брзо се прочуо и прославио у српским редовима. Јован је био непогрешив снајпериста и могао је да погоди, што је око могло да види.
Негде после битке на Колубари, били су остављени да успоравају немачке трупе иза српске војске у повлачењу, Јован је погоћен у десну бутину и после кратке пољске операције где му је извађен метак, добио је гангрену од које је почео да се губи у бунилу. Петар је преузео бригу о њему и везао га конопцем себи на леђа, те га тако пренео преко Албаније. Када су стигли на Крф, Јован је већ био у коми, те су га, пошто га је Петар оставио међу рањенима и пошао да тражи лекаре, утоварили на брод да га пребаце на оток Вид где су многи српски војници нашли гроб.
Петар се вратио и видевши да нема Јована натерао француско медицинско особље да врате брод и да га нађу. Иако су га француски лекари уверавали да није више жив, Петар је инсистирао да је он више од месец дана слушао нјегово срце како куца на његовим леђима и да је он жив, јер се њих двојица не могу тек тако растати. Показало се да је Петар био у праву и Французи успеше да поврате Јована из коме у коју је био запао.
Убрзо га послаше у Јужну Француску у неко село код Перпињана на оправак где је провео неких осам или девет месеци радећи углавном са женама по виноградима. Јован никад није могао тачно да се сети имена села у којем је био, али је Петар касније у шали тврдио да је село лако наћи јер сва деца рођена после његовог боравка у том селу имају плаве очи као Јованове. Јован је донео један будилник из Француске и љубоморно га чувао до пследњих дана као кућну реликвију.
После опоравка, Јован и Петар, сада већ искусни ратници и извиђачи под командом Радомира Путника крећу у пробој Солунског Фронта и у првим борбеним редовима завршавају рат негде код Јесеница на Аустријској граници. Његов старији брат Божо је оставио породицу у Америци и пребегао у Канаду одакле се укрцао на брод са осталим српским добровољцима да би се прикључио српској војсци за пробој Солунског фронта. Никад се више није ни вратио у Америку.
После демобилизације Јован је одликован и као веран борац и ратни ветеран од Краља Петра је добио четири хектара земље у пустари код села Детковца у Подравини. Треба можда разумети да је Мађарски гроф Јанковић поседовао готово целу Славонију те да је после изгубљеног рата краљ делио његову земљу својим заслужним ратницима и ветеранима.
Јован је после краћег боравка у Шипачну, где је срео брата Божу, дошао негде 1919 у Подравину да се насели на земљи коју му је краљ великодушно поклонио. Дошао је на коњу у војничкој униформи са мамузама на ногама и убрзо подигао колибу од прућа и блата у којој је спавао. Убрзо је стекао поверење локаног шокачког становништва па су му позајмили плуг те је почео да оре своју земљу и чврсто решио да закопа сабљу и преузме невиђено богатство плодне славонске земље које је била велика реткост у каменој Херцеговини.
Нажалост, негде после 1920 мађарски гроф је увидео да нова југословенска краљевина и нема неку власт на одузетој земљи те је почео да шаље своју приватну полицију, ''пандуре'' преко границе на Драви да растерује досељенике. Јована су неколико пута претукли и запалили му колибу али је он упорно остајао и обрађивао своју новостечену земљу. Негде 1921 уочи божића, причало се по селима, вођа јанковићевих пандура је нађен обешен на Јовановој окућници са рукама везаним на леђима док је Јован нестао без трага и гласа.
На бадње вече те 1921 године, Јован се обрео на капији Белог Двора на Дедињу захтевајуђи да види Краља Петра. Када су га страже покушале отерати, извукао је сабљу и направио велику галаму која је привикла пажњу прво Александра, па и самог Краља Петра. Грдећи стражу и говорећи им да Краљ увек има времена за своје ратнике позвао је Јована да му буде гост на двору у току божићних празника. Јован му се пожалио на несигурност границе на којој је живео и тражио од краља да Србима досељеницима обезбеди заштиту како би могли да оставе сабље и посвете се ратарству.
Александар Карађорђевић, који је био командант српске жандармерије у то време, је наредио да се из Ужица повуче батаљон жандармерије те да дођу у Београд, одакле их је Јован одевео у Подравину. Недалеко од Јованове куће подигли су жандармеријску станицу која и данас тамо стоји и која ја нама Јовановим унуцима била чак и школа у нека времена. Чекајући жандармерију из Ужица, Јован је неких десетак дана уживао краљево гостопримство на Белом Двору и увек са поносом причао о томе. Најживље успомене су се односиле на невиђени краљевски бадњак на Белом Двору. Често је на Божић својим унуцима понављао причу о краљевском бадњаку и прослави Божића на Белом Двору.
Убрзо по доласку наоружане жандармерије безбедносна ситуације на оближњој граници се поправила, па је Јован помогао свом брату Божи и рођаку Радету да купе нешто земље покрај његове па су се и они населили у Пустари заједно са Јованом. Крајем двадесетих његов ратни друг и саборац Петар Новаковић је продао браћи свој удео у очевини код Бихаћа па купио земљу у Пустари и тако постао Јованов комшија и веран пријатељ.
Тих двадесетих година, још неколико породица из Херцеговине се доселило у околину па је тако Јован започео кумство са породицом Спасојевића и Беатовића још 1922 године. Они су живели у околним селима Брезовици и Градини. Јован се још једном, 1922 вратио у Шипачно да би се оженио Љубицом Мучибабић из Фојнице, те наговорио брата Божу и рођака Радета Дамјанца да му се придруже у Подравини. Јован је 1924 године добио сина Милана који је на несрећу убрзо умро почетком 1925 у току веома хладне и тешке зиме. Касније су Јован и Љубица изродили три сина, Борислава 1926, Драгутина 1928 и Ђорђа 1929.
Радећи вредно и живећи скромно, Јован је постао имућан сеоски домаћин и до почетка дргог светског рата докупио подоста земље те је имао око 30 хектара, што обрадиве земље, што шуме. Негде од 1927 до 1929 је сазидао солидну кућу на повеликој окућници те шталу, свињце и узгојио повелики воћњак познат по црвеним крушкама ''лубеничаркама'' и пожешким шљивама. Житељи околних села су га препознавали по бесним коњима јер нико у крају није смео да има боље коње од њега. Његова љубав према коњима је ишла толико далеко да ни 1973 кад је умро није имао трактор као остали сељаци него је још увек држао коње и захтевао да се његова њива обраћује коњима.
Јован је као први досељеник дао себи право да именује новонастало село ''Карађорђево'', у знак захвалности Краљу који му је даривао земљу и нови живот.
На жалост, период релативне среће и просперитета је кратко трајао. У лето 1940 године у суседном селу Градац, на Мађарској граници, тајно је одржаван годишњи скуп тада још увек забрањеног усташког покрета. Локални жандари у Карађорђеву су сазнали за тајни скуп и дојавили властима у Београду. Из Беогарда је стигла депеша да се мобилише резервни жандармеријски састав и сва могућа средства и да се скуп по сваку цену растури а организатори похапсе.
Јованов пријатељ, Петар Новаковић је био резервни жандарм и одазвао се позиву док је Јован дао своја кола и коње на које су жандарми монтирали стари митраљез ''Максим'', из Првог Светског Рата, којим је Петар требало да рукује у случају да дође до озбиљнијег оружаног сукоба. Командир жандармеријске станице је био неки капетан, Ужичанин, наводно прилично одрешит официр.
На жалост информација којом су жандарми располагали није била баш веродостојна и када се жандармеријска експедиција нашла у селу Градац сазнали су да је усташки скуп много већи него што су претпостављали и село је врвело црним кошуљама. У том моменту се на говорници налазио сам Маслач, десна рука Анте Павелића, а делегати су били присутни из целе Хрватске. Наш дрчни жандармеријски капетан никако није хтео да одустане од намере да исврши своје наређење па је стао испред говорнице и наредио растурање илегалног политичког скупа у име Краља и Домовине. Маслач је избезумљен позвао своје наоружане пратиоце да убију капетана и ставе га на сеоско распело. То су му биле последње речи јер је следећег момента погођен у главу метком из пиштоља жандармеријског капетана.
У селу је настао општи метеж и сви су се нашли затечени брзом реакцијом жандармеријског командира. Петар је као искусан ратник већ увидео да је ђаво однео шалу и да ће доћи до озбиљне битке у којој би жандами извукли дебљи крај јер их је била десетина против неколико стотина наоружаних усташа. И његова реакција је била муњевита: Селом се проломио дуг рафал из Максима који је направио смртоносан пакао мећу црним кошуљама. Његова убојита ефикасност је имала очекивани ефекат и усташе су се дале у панично бекство по околним двориштима и њивама не би ли избегли Петрову паљбу. Причало се да су их месецима касније проналазили мртве по њивама и вртачама око села.
Овај немили инцидент је донео велики немир и зебњу малобројном српском становништву у Вировитичком округу. Нови рат се спремао, усташе постајале све снажније и гласније и све чешће спомињале освету за свог бојовника. Јован је са зебњом ишчекивао развој догађаја јер је по понашању локалног шокачког становништва могао видети да их не очекује много добра.
У априлу 1941 године трагичан распад Југославије се збио у свега неколико дана и усташе су се одједном нашле на власти. Срби су се повукли у своје куће и ишчекивали развој догађаја. Ни на њиве нису излазили осим у највећој нужди. Петар је посебно био у незавидној ситуацији јер је ишчекивао одмазду за градачки инцидент. Свега пар дана по преузимању власти усташе успоставише војну испостају у Градини која је једно осам километара удаљена од Детковца и Карађорђева. Убрзо послаше двојицу дојучерашнјих надничара, неког Вировца и још једнога са налогом да ухапсе и приведу Петра Новаковића у Градину. Петра су затекли босог на кућном прагу (треба имати у виду да је Петар био висок скоро два метра и да је имао преко стотину килограма и носио обућу величине 54 па је ципеле обувао само у свечаним приликама). Када су му саопштили да је ухапшен и да мора да пође са њима, гласно се насмејао одбивши, и понудио им да га понесу код поглавара јер се њему не пешачи до Градине. Новопечени усташки војници се нису надали оваквој непослушости, па учинише једино што су могли, вратише се у Градину необављена посла јер нису видели примену силе против Петра као опцију.
Петрова кућа у селу је била преко пута Јованове, мало подаље од пута. Имао је и салаш са друге стране баре звана Нетеча, која је почињала испод Јованове окућнице и простирала се око 500 метара у ширину и непуна 2 километра у дужину савијајући се у облику потковице. Са друге стране његове куће почињало је велико поље звано Сигетац по оближњој мађарској вароши.
Неколико сати после прве усташке посете Петар је видео петорицу усташа који су са пушкама долазили из правца Градине преко равног Сигетачког поља. Видевши да је ђаво однео шалу Петар брзо искочи кроз прозор на другој страни куће и претрча сеоски пут те уђе у Јованову кућу потпуно смирен као да се ништа није догодило. Јован га понуди да седне и наточи му ракију као што су и раније много пута чинили. Када наздравише, Петар му рече да је дошао да се поздраве јер је њему дошло време да иде у хајдуке. Замоли га да помогне његовој жени Петри да се спакује са децом и да јој помогне да се што пре докопа његове фамилије и породичне куће у Босни код Бихаћа. Када му је Јован дао обећање, не разумевши много шта се дешава, Петар истрча из куће и сјури се низ башту до обале баре где је држао чамац јер је често с њим прелазио из сеоске куће до салаша и обрнуто. Када се отпустио преко воде и био негде на половини баре, петорица усташа се већ утрчавали у Јованово двориште видећи га са узвисине. И они се сјурише у башту, те кундацима одвалише катанац на Јовановом чамцу и почеше да веслају пушкама преко баре не би ли стигли Петра. Када су несретници били на пола баре, Петар је већ стигао на другу страну и из скровишта у трсци извадио пушку ''Винчестер'' коју је тамо држао спремљену. Петорица усташа сз стајали у уском чамцу веслајући кундацима и представлјали су идеалну мету за искусног ратника. Само неколико секунди касније Јован је стојећи у дворишту гледао празан чамац како се окреће на средини Нетаче. Било му је јасно да су дани мира и ратарства прошли и да долази време страдања и неизвесности. Петар му је махнуо са друге обале и нестао у високој трсци. Није ни слутио да су се поново растали за пуних седам година.
Следећег јутра је колима одвезао Петрову породицу до најближе железничке станице и отпремио их у Босну. По повратку у село нашао је наоружане усташке страже које су патролирале око села тражећи Петра. Тада је већ био сигуран да њему и његовој породици нема опстанка у селу те је почео да се припрема за брзи одлазак из села. У башти је закопао канту масти и разделио стоку и живину шокцима по Детковцу, молећи их да све задрже али да сачувају ако могу, једну краву за њега и његову породицу ако се једног дана врате у село. Кола и коње је држао спремне и укућане на окупу очекујући најгоре. Вести о Петру су стизале из околних села где је ноћу упадао и обрачунавао се са локалним усташким бојовницима и поглаварима. Раширио се велики страх од њега по околним селима, толико да се сељаци нису усуђивали у њиве да изађу без јаких оружаних стража.
Јованове зле слутње су се брзо обистиниле, Анте Павелић је издао уредбу 28 Јуна, на Видовдан, 1941 да сви Срби морају у року од два дана да напусте Хрватску. Јован је упрегао коње, потрпао спремљене ствари и кренуо на исток према Србији, гледајући да је се што пре докопа. Пут је био хаотичан јер су их успут усташке страже често враћале и слале погрешним путевима. После два дана непрекидног пута, за које су могли да захвале његовим добрим коњима, нашли су се у Брчком на обали Саве чекајући скелу у километраским редовима. Чекање је потрајало још два дана јер су усташе сустематски претраживали и пљачкали несрећне избеглице. Јован је покушао на све начине, подмићујући дукатима из поставе шињела, да сачува мало имовине што су понели али на жалост коње и кола им одузеше и они напокон пређоше Саву са завежљајима у рукама.
По преласку Саве, пар дана касније обрели су се у Мачви, где их после неколико дана у нужним смештајима расподелише породици Вулић чији је домаћин био локални ветеринар у Лозници. Јованова љубав према животињама се допала ветеринару те га је узео као испомоћ у ветринарској станици. Породица је провела нешто више од годину дана у кући Вулића уживајући њихиво гостопримство али је Јован био незадовољан ситуацијом јер је Лозница често била посећивана разноразним војскама које су врбовале или силом одоводиле људе на ратишта. Пошто је најстарији син Борислав већ био 18, страховао је да ће га силом одвести на ратиште, те је почео да тражи домаћинство у околним селима где би могли да се сместе и да сви имају посао у пољима јер је то било нешто што су сви у породици умели да раде.
Крајем 1942 године Јован је са породицом прешао у Мачвански Прњавор где је остао до почетка 1945. На жалост не могу да се сетим имена породице код којих су живели иако ми је Господин Вулић, ветеринар, вршњак мог оца Драгутина, 1979 када сам га посетио испричао мање више све о њиховом боравку у Мачви јер их се добро сећао и причао о њима као о блиској фамилији.
Јован није могао да преболи губитак својих коња и Вулић се сећа да их је Јован често спомињао. Једном приликом је у Дрини нашао потопљене хрватске новине у којима је видео слику усташког поглавара из Зворника који се сликао на коњу којег је Јован препознао као једног од својих коња које су му усташе одузеле у Брчком. Пар недеља је ковао план да се ноћу докопа Зворника и да покуша да узме свог коња и доведе га у Лозницу. Вулић верује да је Јован неколико пута, ноћу, кришом, пливао преко Дрине, одлазио у Зворник и тражио прилику да се докопа коња али није о томе у кући хтео да прича. Вулић такоће верује да је то био узрок Јовановом пресељењу у Прњавор јер је нешто касније по њиховом одласку из куће, чуо да је неко једне ноћи у Зворнику убио усташког поглавара и његовог коња. Иако је често виђао Јована по доласцима у Лозницу и питао га узгред да ли нешто зна о инциденту у Зворнику, Јован никада није ни потврдио нити одрекао да ишта зна о томе.
1944 година им је била веома бурна, најмлађи син Ђорђе је оболео од дечије парализе и лева нога му је остала деформисана што га је онемогућило да се нормално креће и обавља пољске радове. Јован и Љубица су одлучили да га пошаљу у школу где је остао после рата по разним интернатима завршивши Правни Факултет. По завршетку студија добио је посао као судија у Добоју где је радио до средине 60-тих година а потом се преселио у Београд где је радио као правник у великом грађевинском предузећу. Ђорђе се оженио Станом Тепавчевић и са њом има два сина, Бранка и Срђана. Бранко је докторирао геологију и ради у Минесоти у Америци док је Срђан комерцијалиста и живи у Москви у Русији.
Крајем исте године, најастарији син Борислав је отишао од куће и придружио се Титовој народно-ослободилачкој војсци те по завршетку рата наставио да се школује у Војној Академији у Београду. Службовао је по разним местима али се најдуже задржао у Дубровнику где се и пензионисао у чину пуковника ако се не варам. Борислав се оженио Душанком Ђерић, има двоје деце, сина Зорана и кћер Љубицу који обоје живе као и родитељи у Београду.
Почетком 1945 Јован је са Љубицом и средњим сином Драгутином почео припреме за повратак у Славонију. Кренули су путем сремског фронта кретајући се за војском која је потискивала немачке окупационе трупе према западу. Пар недеља су се задржали у Пазови где је Драгутин научио, на кратком партизанском курсу, да вози и добио возачку дозволу. Јован је на Фрушкој Гори имао неочекивану срећу те је успео да нађе свог другог коња у поседу партизанског команданта Пека Дапчевића. По Љубичиној причи стао је испред Пека на коњу и хладно га обавестио да он јаше његовог коња којег су му усташе отеле и да би он требао да му врати тог коња пошто му треба за приплод. Пеко му је узвратио да би свако могао да тражи коња од њега и питао да ли Јован има тапију којом може да докаже власништво. Насмејао се и обишавши Јована продужио. Пошто је прошао стотињак метара Јован је снажно звизнуо и коњ се пропео, окренуо и дотрчао испред Јована. Пеко је покушао да поново окрене коња мамузајући га, док је Јован наређивао коњу да стане и не мрда. После петнаестак минута натеривања, Пеко је сјахао и дао узде Јовану признајући да има тапију на коња, те наредио својим људима да му доведу другог коња.
По повратку у Карађорђево, на своје имање, затекао је краву у комшилуку и канту масти закопану у башти. Имајући довољно да преживи кренуо је са Љубицом и Драгом у мукотрпан посао обнављања имања и обраде запуштених њива. Драго је убрзо ангажован у СКОЈ-у и постао преседник новосноване сељачке задруге те почео да спроводи незахвалан посао колективизације у околним селима по узору на Совјетски систем. Нова власт је увела земљишни максимум од десет хектара и Јованово имање се смањило на једну трећину од оног које је имао пред почетак рата. Да би Драгутину олакшао посао у задрузи, први се одрекао ''вишка'' земље и јавно декларисао да подржава наметнуту прерасподелу земљишта.
На жалост земљишни максимум није била једина новина нове власти, већ су увели и такозвану ''Комасацију'' по којој су сељаци сваке две године мењали њиве које обрађују да би се лакше ''одвикли'' од поседовања земље. Тај процес је изазивао огромно незадовољство и жестоке свађе и обрачуне међу сељацима у околним селима. Драго је 1948 отишао у Ужице да служи војску у моторизовану јединицу где је провео две године као возач, те се 1950-те вратио кући у Карађорђево где је преузео стари посао председника задруге а уз то све послове на очевом имању. На сву срећу комасација је напуштена почетком 60-тих као врло неплодна и не-економска пракса јер сељаци нису били мотивисани да улажу свој рад у земљу коју не поседују. Јован је имао срећу да нови закон није укључивао земљу коју је добио као ратну заслугу из Првог Светског рата те је могао да се ослони на своја 4 јутра веома лепе земље коју је из милошта звао ''парцела''.
Убрзо по Драговом одласку у војску, и свега неколико дана после чувене ''Инфоромбиро'' резолуције, којом се Југославија дистанцирала од Стаљиновог Совјетског Савеза, у селу се једног дана појавио Петар Новаковић у униформи руског капетана и гомилом медаља из совјетског отаџбинског рата. Његов повратак је био велико изненђење, јер нико у селу ништа о њему није чуо неких седам година. Он је, после хајдучких дана 1941 године, напустио Славонију и отишао наоружан у свој родни Бихаћки крај где је две године водио свој приватан рат са Немцима и Усташама. Иако му је рођени брат био комуниста и командир партизанског батаљона, Петар је одбио да им се придружи, те ратовао две године по Бихаћком крају, остављајући приче о страху и ужасу који је сејао међу усташком селима.
После велике немачке казнене експедиције у Босни, Петар је остао без јатака, те је решио да оде у Русију у помогне Русима у њиховој борби за ослобођење. Сам бог зна како је наоружан 1943 године стигао од Босне до опкољеног Стаљинграда те се придружио Совјетској армији. Својим ратним подвизима се прославио у Русији и о некима од његових подвига се може читати у историјским и војним књигама. Петар је са Совјетском армијом дошао до Берлина где је 9-ог маја 1945, на дан победе рањен у леђа минобацачком мином. Директан погодак мине у леђа га је готово разнео али су га војни доктори одржали у животу. Послали су га у Сочи на Крим где се две године опорављао да би се тек у пролеће 1948 вратио прво у Босну па онда у Карађорђево.
Његов долазак у село је нажалост почео немилим инцидентом. Пошто је стигао у село и одсео код Јована у куђи, јер су његове две куће биле спаљене, сељаци га обавестише да мора да иде у задругу да се пријави властима како би га обавестили где је сад његова земља коју треба да обрађује. Када је стигао у задругу, тамо је нашао на Драговог заменика, предратног надничара Вировца који је 1941 долазио да га ухапси. Запањено је питао Вировца: ''Шта ти радиш овде човече?'' Вировац који није био баш много паметан, му је одговорио: ''Ја сам сад власт овде.'' Разјарен, Петар га је тако претукао да је до краја живота остао сакат и тежак инвалид.
Наравно, власт то није гледала као напад на Вировца него напад на саму власт, те су Петра ухапсили, па је Јовану требало много утицаја и лепих речи да испослује Петрово ослобађање. Петар је убрзо обновио салаш, те направио нову кућу у селу на улазу у Детковац, довео Петру и децу из Босне па наставио живот по старом. Углавном је проводио време на салашу долазећи у селу само кад мора.
Поменута комасација је загорчавала живот сељацима и често су избијале свађе међу сељацима око расподеле њива и парцела. Једне ноћи 1954 године Петрова кућа у селу је букнула у пламену и његова најстарија ћерка је настрадала у пожару. Било је очигледно да је паљевина подметнута и те ноћи је Петар потпуно оседео за једну ноћ. Следеће ноћи четири сељака су пронађена са пломњеним кичмама а Петар је нестао из села, и како се испоставило, поново одметнуо у хајдуке кријући се по оближњим шумарцима претећи даљом осветом. Милиција је данима претараживала околину али и кад би га нашли враћали су се у село претучени и израњавани. Убрзо су укључили војску у претраге и ситуација је постала веома озбиљна. Јован је покушао да измири ситуацију, неколико пута се састајао са Петром, преговарао, али без много резултата јер је власт инсистирала на безусловној предаји а Петар није хтео ни да чује.
Изгледа да је Јован ипак успео да испослује неко решење јер је Петар изненада нестао из краја те се пар дана касније обрео у Београду на Дедињу испред Белог Двора који је био Титова резиденција. У рано јутро док је Јованов син Борислав који је у то време био гардиста, био на стражи, појавио се са друге стране улице, босоног, само у ланеној кошуљи, захтевајуци од Борислава да га одведе до Тита да разговара с њим.
Борислав је покушао да убеди свог претпостављеног официра да организује пријем код Тита, о чему овај није хтео ни да чује већ је инсистирао да се Петар ухапси и затвори због своје дрскости. Са пар војника је изашао на улицу да се суочи са Петром само да би се нашао савладан и разоружан. Велика гужва и галама је привукла пажњу свих на Белом Двору и после кратких преговора и Борислављевог убеђивања Петар се нашао са Титом и пар офоцира иза затворених врата. Изашао је са амнестијом за све што су га оптуживали те се вратио у Карађорђево, повукао на салаш и остатак живота провео у самоћи. Долазио је у село само неколико пута у веома ретким приликама. Јована је посећивао само у приликама када су могли да буду насамо, чак је одбијао да дође на славе због присуства других гостију. Имао је дар за музику, правио музичке инструменте, тамбуре и фруле ''двојнице'' те често у сумрак свирао и певушио на салашу.
Петрове посете ђедовој кући, у сумрак, понекад на какв празник, или на пољу у току радова, су срећна околност за мене јер су њихова сећања и међусобне приче материјал са ову кратку Јованову биографију. Док сам био дете, ђед ме је стално водио наоколо са собом да му пазим на коње ако оде у дућан, или у кафану на пиће. Када је радио на њиви имао је обичај да на пола посла стане и преће преко канала са његове парцеле, до салаша свог старијег брата Божа да попије с њим ракију и да се исприча. Ја сам био награђиван са предивним погачама које је баба Стана правила и којих се и данас сећам као најбољих погача на свету.
Јован је срећом на миру провео своје старе дане у Карађорђеву, радећи на имању док је могао а потом се ослањао на сина Драгутина, који је обрађивао имање поред свог посла технолога у Вировоточком Пољопривредном Комбинату. Драгутин се 1954 године оженио Маријом Ћорић, рођеном у Црном Лугу код Босанског Грахова, чија се породица колонизовала 1931. у Округљачи код Вировитице. Имали су два сина, Војина и мене, Рајка. Драгутин је направио кућу у Железнику код Београда 1972. године, и преселио породицу у ту кућу, док је он остао у Карађорђеву да издржава и гледа родитеље док су били живи, да би тек 1976. прешао са послом у Београд.
Јован је умро непуна два месеца после Петра Новаковића. Био је 1. април, први леп пролећни дан 1973 године. Устао је ујутро, позвао комшију Љубана Тркуљу да му упрегне коње у кола, те је обишао цело своје имање, вратио се кући те ручао. После ручка је изашао са столицом на улицу, сео, и цело поподне сачекивао сељане који су пролазили и са свима се опростио, обавестивши их да је решио да напусти овај свет. Пред сумрак је захтевао од баба Љубице да му намести кревет нешто раније и да му спреми нову пиџаму коју никада до тада није обукао. Љубица му је услишила жељу гунђајући и отишла да помузе краве. Када се вратила Јован је беживотан лежао у кревету са рукама прекрштеним на грудима. Стари доктор, породични пријатељ више од 50 годин, који је написао умрлицу, ми на сахрани рече да никада никога није видео да је умро са таквим миром без и најмањег бола и контракције.
Од његове смрти је прошло више од 30 година и ја се све чешће и све више сећам његових прича, узречица и савета које нам је често давао. Увек је инсистирао да треба да будемо самостални људи и да се ослањамо сами на себе. ''Ако немаш ништа друго, узми нож и парче дрвета, стани на улицу па прави чачкалице, неко ће проћи ко их треба.''
Сада живим у земљи која се састоји од много различитих нација и народа који живе подељени нетпељивошћу. Имам жарку жељу да им кажем шта смо ми Јованови унуци научили од Јована и да нам је то много помогло да живимо у слози са другим људима. Наиме док смо били деца никад нам није дозвољавао да користимо речи ''ми'' или ''они'' кад говоримо о другим људима. Свако је морао да има име и ма шта да је учинио, добро или зло, морали смо да говоримо о индивидуалним личностима јер нам је генерализовање било забрањено.
Ми Јованови унуци, са ponosom објављујемо ову кратку ђедову а и породичну биографију у знак захвалности ђеду Јовану, нашим прецима и свим Дамјанцима.